Одмах, на почетку, да појасним да овај дневник нема никакве везе са Че-Гевариним Дневником једног мотоциклисте. Осим, наравно, чињенице да је ово такође дневник, додуше неког другог, мотоциклисте.
Нетипично за један дневник мотоциклисте је да буде отпочет у возу. Па опет, ето, тако отпочињем овај дневник. У возу, на прузи Ватерфорд – Даблин. Лакше је писати у купеу него на мотоциклу. Почетна замисао била је да се утисци са путовања мотоциклом записују у паузама, у хотелским собама, на бензинским пумпама. То је, међутим, тешко оствариво у временским условима који владају овде, у Ирској. Можда је и боље да се пише, овако, натенане, кад се утисци мало слегну, а не у журби, и са намером да се што пре, напречац, забележи што више тога што се доживи, осети, догоди. Постоји вероватно много разлога и аналогија које повезују живот и путовање. Зато се на крају крајева ваљда и каже „животни пут“, на пример…
Једна од тих сличности, међутим, у последње време, откако „путујем мотором“ окупира моје мисли. Да бих боље објаснио на шта мислим, морао бих најпре да истакнем разлике које постоје између начина на који се путује. Морао бих у ствари да појасним шта је то што у основи разликује и издваја путовање мотором од свих других начина путовања. То је посебна мешавина непосредне изложености окружењу са једне, и брзине, односно ритма, којим се та околина доживљава са друге стране. Нема (или је бар тешко замислити) непосреднијег начина да се одређени простор доживи од самог „бивствовања“ у простору. То свакако препоручује шетњу, вожњу бициклом, или ролере на пример. Бити напољу, осетити сваки дрхтаје ваздуха, претварење поветарца у ветар, осетити свежину и мирисе које ветар носи собом – тако нешто није могуће доживети у авиону, возу или колима (изузимам овде путовање на коњу јер то још нисам имао прилике да испробам). Чак ни у кабриолет – аутомобилу није могуће осетити се делом окружења. На мотоциклу, дакле, сви ти доживљаји, стимуланси чула бивају изражајнији и појачани. Крећући се тако брзином нешто мањом од брзине којим би се кретао аутомобил и нешто већом него бициклиста, додир с околином постаје постаје водећи догађај, опредељујући доживљај који се претвара у слику непоновљивог искуства. Темпо, којим се та мала, чулна искуства, нижу једно за другим, заиста наводи на размишљање о животу. Наиме, призори који се убрзано смењују пред очима чине се тако интензивним и јаким – наводећи свакога да застане, удахне тај нови мирис, фотографише или на неки други начин покуша да отргне од заборава посебност коју је са собом носио баш тај тренутак, баш та боја облака која прелази из црвене у љубичасту, мирис који подсећа на јесен и месец октобар, проживљен одавно, негде другде, хиљаду километара далеко одавде, и баш тај сунчев зрак који се пробија кроз облак и претвара ливаду десно од тебе у пожар који гори смарагдно зеленим пламеном. Да ли застати? Застати и забележти и зрак и облак и мирис. Отргнути од заборава непоновљивост тог прозора.
Или застати и прекинути тако низ догађаја који је сам по себи непоновљив? Хоћемо ли тако, ако застанемо, обрисати значај тог тренутка заувек из нашег „емотивног портфолиа“?
Зар нису ове дилеме веоме налик на оне које имамо у свакондевном животу доносећи многе наизглед неважне одлуке као што су оне: којим ћемо се путем вратити кући, на којој пијаци пазарити воће? Чини се да је доношење тих малих одлука, односно бирање путева на малим раскрсницама, једна својеврсна потврда пролазности у времену, једна врста осведочене променљивости и неповратности. Бирањем једног пута, придавањем важности једном догађају ми заправо искључујемо све остале догађаје који би нам се можда могли десити.
Подећа ме све ово на разговор који сам, не тако давно, водио са једним професором у кафани која више не постоји. Разговор се водио немарно, уз пиво, али о стварима важним за све присутне. У доброј намери да ми скрене пажњу да „одличност“, „тачност“, „правовременост“ или „исправност“ нису увек квалитети, тај професор ми је рекао: „Кад погодиш мету у центар – промашујеш… СВЕ остало!“ Чини ми се да тек данас увиђам шта то заправо значи. Чини ми се да сам тек данас у стању да се ослободим тог грча – у потрази за тренутком, у жељи да се тренутак отргне, замрзне и проживи.
Суочен са овим дилемама, дакле, на путу мотором и на животном путу, чини ми се данас, да сваки покушај да се тренутак „ухвати“, замрзне, или на неки начин учини материјалним – није ништа друго него неуспели покушај да се одложи прихватање оног неповратног. Сваки пут кад застанемо пожелевши успомену на тренутак ми се заправо, не само непосредно суочавамо са појмом трајања, већ тако одбијамо значај ритма читавог путовања. Застати на путу, направити паузу, бележити тренутак исто је што и умањати важност тог тренутак из његовог места на нашем путу. Застати на путу тако заправо значи укидање свега осим тог тренутка. Без жеље да залазим дубље у анализе да ли је уопште могуће „ухватити“ тренутак, тврдим да то једноставно није ни потребно. Препознавши тај тренутак а не заставши, тај догађај уграђује се у наше биће, постаје делом нашег идентитета, чинећи тако управо наш животни пут – посебним.
Александар К.
септембар 2008. године
негде у Ирској…
Recent Comments